Iza akronima PCPC kriju se dve njujorške grupe, PC Worship, fluidna zajednica muzičara predvođena Justinom Fryeom koji eksperimentišu sadržajem i formom koristeći minimalizam, improvizaciju i spontano kreirane zvukove da bi kao rezultat dobili duge repetitivne kompozicije koje teže izazivanju stanja transa kod slušalaca, i Parquet Courts, raštimovani art-punk, noise-rock, garage bend koji sledi svetle tradicije pesme "European Son" grupe The Velvet Underground i poseduje taj samo New Yorku svojstveni arty šmek nakalemljen na potku koju čini prljavi rock’n’roll. Kad se te dve u suštini slične ekipe ujedine jedino što se može očekivati je haos malih razlika.

Ovo je u stvari živi album snimljen u Ramsgateu, Engleska, 24.11.2014. prvog nastupa na engleskoj turneji koju je ova ad-hoc grupa održala krajem te godine. Andrew Savage, pevač i gitarista Parquet Courtsa dao je izjavu tim povodom (citiram): "Isto kao P-Funk, MinuteFlag, Ciccone Youth, Loutallica i Red House Chili Painters, PCPC je ono što se događa kad se dva legendarna rock’n’roll giganta udruže. Članovi PC Worshipa i Parquet Courtsa su se spojili u NY noise-rock konfederaciju, u koju svako donosi svoje zvučne karakteristike. Rodivši se iz duge istorije zajedničkog sviranja u odvojenim entitetima, PCPC je nastao iz estetske solidarnosti sa željom da kreira nešto novo". To bi otprilike bilo najbolje objašnjenje ovog jednokratnog projekta.

Ploča ima šest pesama ukupnog trajanja ispod 35 minuta s tim što prva, "Fell Into The Wrong Crowd", traje preko 12 minuta. Ta pesma je ujedno i prilično dobar pokazatelj kako zvuči ceo album, koji deo više vuče na PC Worship a koji na Parquet Courts. Pesme PC Worshipa su mnogo fluidnije, razuđenije i slabije strukturirane od pesama Parquet Courtsa. Tako prvi deo pesme zvuči kao da je skinut sa nekog (od mnogobrojnih) PC Worship albuma, tek kad se oglasi vokal Andrewa Savagea primeti se prisustvo Parquet Courtsa. Tu doprinosi i ritam sekcija koja uspostavlja nekakvu strukturu iz početnog haosa. "I Know (You)" je poprilično iritirajuća kakofonija brzog tempa koja traje svega tri i kusur minuta, da je duža teško bi se dalo izdržati slušati je do kraja. "Muted By Meaning" je nešto sporija i manje iritantna sa recitatorskim pevanjem i kombinacijom distorzirane i pištajuće gitare koje završavaju u feedbacku. "Lost In The Drain" je malo melodičnija ako se o melodiji kod ovih bendova uopšte može govoriti. I ovde ima dosta pričanja ili ako više volite repovanja. Sledeća, "Fiery Woman" bi bio a cappella punk-rap da nema feedback podloge a završna "D-D-D-Do It" je furiozno-ekstatični završetak ovog zvučnog udara sa citatom Steppenwolf klasika "Born To Be Wild" na samom kraju.

Zašto uopšte pišem o ovom albumu koji neće biti upamćen ni po čemu osim po tome da je snimljen od strane dva benda koji su poslednja karika u lancu alternativnih bendova koji materijalizuju njujorški rock’n’roll svetonazor – baš zato, jer to večito ispitivanje i proširivanje granica, kako muzičara tako i slušalaca, čini da rock muzika i dalje opstaje. The Velvet Underground – The Stooges – New York Dolls – Suicide – Sonic Youth – Jon Spencer Blues Explosion - John Zorn, to je otprilike taj niz koji nastavljaju PC Worship i Parquet Courts. Niz koji čuva i prenosi na sledeću generaciju neophodnu klicu slobode.